Удисао сам свјежу мајску ноћ, младу и искричаву, волим прољеће, мислио сам, волим прољеће, неуморено и неотежало, буди нас ведрим лакомисленим зовом да почнемо изнова, варка и нада сваке године, нови пупови ничу из старих стабала, волим прољеће, вичем у себи упорно, присиљавам се да повјерујем, крио сам га од себе ранијих година, а сад га зовем, нудим се да ме обузме, додирнем цвијет јабуке крај пута, и глатку нову гранчицу, сокови жуборе њеним безбројним жилицама, ток им осјећам, нека ми кроз јагодице пређу у тијело, јабуков цват да никне на мојим прстима, и прозирно зелено лишће на мојим длановима, да будем благи мирис воћкин, и њена тиха небрига, носићу оцвјетале руке пред задивљеним очима, пружаћу их киши хранитељки, у земљу укопан, небом храњен, прољећима обнављан, јесенима смириван, добро би било почети све из почетка.

A počеtka višе nеma, niti jе važan, niti znamo kad budе, poslijе ga odrеđujеmo, kad smo u virovima, kad sе svе samo nastavlja, i onda mislimo da jе moglo biti nеkako drukčijе, a nijе, i namеćеmo sе proljеću, da nе mislimo na nеpostojеći počеtak, ni na ružno nastavljanjе.

Нешто није у реду са мном и са свијетом, или је у реду са мном и са свијетом, али не можемо везу да успоставимо никакву.

Да ли је ико успоставља, или људи лажу, претварајући се да нема раскида, или им је свеједно, а одржавају само привид. Да ли је могућа икаква веза између човијека и свијета осим морања? Ја не бирам оно што имам. Не бирам, у ствари, ништа, ни рађање, ни породицу, ни име, ни град, ни крај, ни народ, све ми је наметнуто. Још је чудније што морање претварам у љубав. Јер, нешто мора бити моје, зато што је све туђе, и присвајам улицу, град, крај, небо које гледам над собом од ђетињства. Због страха од празнине, од свијета без мене. Ја га отимам, ја му се намећем, а мојој улици је свеједно, и небу над мном је свеједно, али нећу да знам за то свеједно, дајем им своје осећање, удахњујем им своју љубав, да ми је врате. Гледају ме хладно, сумњичаво одмјеравају опасност која им се од мене пријети и, затворени свакако, затварају се све више, на прву неочекивану ријеч, на први несвакидашњи покрет, или одмах нападају, бранећи се, јер више воле да убију него да страхују. Људи се у ствари боје, зато су сурови. Напад је одбрана коју наређује опрезност и тако нема лијека суровости, јер нема лијека људској несигурности.