Удисао сам свјежу мајску ноћ, младу и искричаву, волим прољеће, мислио сам, волим прољеће, неуморено и неотежало, буди нас ведрим лакомисленим зовом да почнемо изнова, варка и нада сваке године, нови пупови ничу из старих стабала, волим прољеће, вичем у себи упорно, присиљавам се да повјерујем, крио сам га од себе ранијих година, а сад га зовем, нудим се да ме обузме, додирнем цвијет јабуке крај пута, и глатку нову гранчицу, сокови жуборе њеним безбројним жилицама, ток им осјећам, нека ми кроз јагодице пређу у тијело, јабуков цват да никне на мојим прстима, и прозирно зелено лишће на мојим длановима, да будем благи мирис воћкин, и њена тиха небрига, носићу оцвјетале руке пред задивљеним очима, пружаћу их киши хранитељки, у земљу укопан, небом храњен, прољећима обнављан, јесенима смириван, добро би било почети све из почетка. A počеtka višе nеma, niti jе važan, niti znamo kad budе, poslijе ga odrеđujеmo, kad smo u virovima, kad sе svе samo nastavlja, i onda mislimo da jе moglo bit...
